Svaki put kada se u krugu filmofila i televizijskih zanesenjaka pokrene diskusija o takozvanom „zlatnom dobu televizije“, u ringu se neizbežno nađu isti teškaši. Spominju se slojeviti mafijaški svetovi, psihološki ponori profesora hemije koji postaje narko-bos, ili pak melanholični svet njujorških marketinških magnata iz šezdesetih godina.
Ali dok većina tih ostvarenja funkcioniše pre svega kao duboka, intimna studija karaktera – hronika o padu jednog čoveka ili toksičnosti specifičnog miljea – krimi serija o kojoj danas govorimo igrala je potpuno drugu igru.
Zapravo, ona nije ni igrala igru; ona je hladnokrvno analizirala pravila po kojima ta igra uništava ljudska bića.
Prošlo je više od dvadeset godina od kada je bivši novinar crne hronike Dejvid Sajmon na mreži HBO pustio u etar prvu epizodu baltimorske sage. Danas, u eri hiperprodukcije, striming servisa koji štancuju sadržaj na traci i serija koje se pišu isključivo tako da zadovolje trenutne algoritme društvenih mreža, ova priča ne samo da je izdržala test vremena, već deluje pametnije, treznije i potrebnije nego ikada pre.
Ako danas odlučite da pogledate kultnu HBO seriju od početka do kraja, shvatićete da gledate televizijski ekvivalent velikog moralnog romana, smeštenog na asfalt američkog postindustrijskog pakla.
Hajde da odmah na početku raščistimo jednu stvar kako bismo izbegli nesporazume: ovo nije klasična policijska serija. Ako očekujete brze jurnjave automobilima kroz stambene četvrti, detektive koji bacaju jeftine fore dok dramatično stavljaju naočare za sunce i zamršene slučajeve koji se magično rešavaju forenzikom u roku od 45 minuta, na potpuno ste pogrešnom mestu.
The Wire je spora, zahtevna, ponekad duboko frustrirajuća, ali ultimativno predstavlja najnagrađivaniju mentalnu vežbu koju vam televizijski ekran može pružiti. Njen pravi negativac nije pojedinac sa pištoljem ili značkom; njen glavni negativac je institucija koja je progutala sopstvenu decu.
Kao neko ko je ovu seriju pogledao nekoliko puta u različitim životnim fazama, moram da priznam da moj odnos prema njoj nije uvek bio čist hvalospev. Ona zahteva strpljenje koje moderna publika, naviknuta na brze dopaminske šokove, često nema.
Ako niste spremni da pažljivo pratite svako ime, svaku administrativnu odluku i svaki prelazni kadar, brzo ćete se izgubiti. Ali ako joj se prepustite, shvatićete zašto je i dalje smatram najpametnijim komadom fikcije ikada prenesenim na traku.
Da bismo razumeli tu genijalnost, moramo proći kroz sve njene faze, kroz svih pet slojeva baltimorskog pakla koji su autori pedantno ogolili.
Sezona 1: Ogledala na asfaltu i pravila uličnog šaha
Kada sam prvi put zakoračio u svet prve sezone, priznajem da sam bio prilično zbunjen. Naracija vas baca pravo u hladnu vodu baltimorskog asfalta bez ikakvog pojasa za spasavanje.
Nema klasične ekspozicije, nema sveznajućeg naratora koji vam objašnjava ko je ko u policijskoj hijerarhiji, a ko na uličnim uglovima zapadnog Baltimora. Sa jedne strane imamo tromi, korumpirani i birokratizovani policijski aparat, a sa druge narko-imperiju porodice Barksdejl koja funkcioniše sa preciznošću švajcarskog sata.
Ako želite da vidite kako publika i danas reaguje na ovaj narativni šok, dovoljno je da proverite njen IMDb profil gde obožavaoci decenijama seciraju svaki detalj.
Genijalnost prve sezone leži u tome što nam odmah postavlja surovu paralelu između ove dve prividno suprotstavljene strane. Autori nam pokazuju da su policijska stanica i narko-organizacija zapravo ogledala u zamućenom staklu.
Obe strukture imaju svoju rigidnu hijerarhiju, svoja interna pravila napredovanja, svoje bezlične šefove koji gledaju isključivo procente i statistiku, i svoje „šljakere“ na terenu koji svakodnevno krvare za tuđe ciljeve.
Ejvon Barksdejl je tradicionalni gangster, ratnik sa ulice koji želi teritoriju i poštovanje po svaku cenu. Sa druge strane, njegov najbliži saradnik Stringer Bel je moderni kapitalista u nastajanju, čovek koji se trudi da principe slobodnog tržišta primeni na uličnu prodaju heroina.
Scena u kojoj Stringer objašnjava svojim dilerima koncept elastičnosti tražnje i brendiranja lošeg proizvoda predstavlja čist scenaristički suvenir.
Nasuprot njima stoji Džimi Meknalti, briljantan detektiv za ubistva, ali istovremeno i potpuna ljudska olupina na privatnom planu. Vođen je isključivo sopstvenim egom i autodestruktivnom željom da dokaže da je pametniji od sistema koji ga okružuje.
Ono što prvu sezonu čini pametnijom od svega ostalog na televiziji jeste sam koncept „žice,“ tj. prisluškivanja. Dok druge serije koriste tehnologiju naučne fantastike, ovde je policijski rad prikazan kao mukotrpna, dosadna i monotona delatnost.
To je sedenje u prašnjavom podrumu satima, slušanje šifrovanih razgovora sa govornica i pejdžera, i kucanje beskrajnih izveštaja za sudije koje više brine politička karijera nego pravda.
Pravi policijski rad daje rezultate samo onda kada se radi pedantno, ali paradoks je u tome što sistem ne želi rezultate; on želi brza hapšenja koja dobro izgledaju na konferencijama za štampu.
Ne smemo zaboraviti ni kultnu scenu sa šahom, gde D’Anđelo Barksdejl objašnjava mladim dilerima pravila igre koristeći figure na tabli. To nije samo usputna metafora, nego i sam ključ za razumevanje cele serije.
Pešaci na uličnim uglovima stradaju prvi, dok kraljevi i kraljice ostaju zaštićeni iza zidova svojih legalnih poslova i političkih veza. Na kraju sezone shvatamo da su, uprkos pojedinačnim uspesima i zaplenama, institucije ostale netaknute. Igra se nastavlja, samo su se imena na uličnim uglovima promenila.
Sezona 2: Slom radničke klase i globalni lanci kapitala
@jacobs_movies.and.more2 The Wire season 2 is actually so good, one of my favorite seasons #thewire #season2 #edit #franksobotka #fyp #thewireseason2 #tv #hbomax
Ako pitate prosečnog gledaoca koja mu je sezona bila najteža za varenje ili u početku najmanje draga, devet od deset puta ćete dobiti isti odgovor: druga sezona.
I sam sam bio među onima koji su tokom prvog gledanja glasno negodovali. Kako i ne bih? Taman kada smo se navikli na ulične dilere, autentični sleng zapadnog Baltimora, i likove poput Omera Litla koji sa sačmaricom šeta kroz mračne uličice zviždeći jezivu melodiju, serija nas bez milosti seli na baltimorske dokove.
Odjednom smo okruženi belom radničkom klasom, sindikalcima koji propadaju, grčkim švercerima i kontejnerima punim krijumčarene robe.
Međutim, sa neophodne istorijske i analitičke distance, druga sezona se otkriva kao možda i najvažniji stub za razumevanje šire slike koju Dejvid Sajmon gradi. O tome je kasnije opširno pisano i na zvaničnom blogu Dejvida Sajmona, gde je autor objašnjavao makroekonomske namere svog dela.
Druga sezona je konačan dokaz da ovo nije lokalna priča o rasnim tenzijama u jednom američkom getu, već globalna hronika o poznom kapitalizmu s kraja dvadesetog veka. Ulica iz prve sezone je samo poslednja, najvidljivija karika u lancu. Luka je mesto gde ta ekonomska neman zapravo ulazi u grad.
„Nekada smo u ovoj zemlji pravili stvari. Gradili smo zgrade, proizvodili čelik. Sada samo guramo ruku u tuđi džep.“ — Frenk Sobotka
Frenk Sobotka, vođa lokalnog sindikata lučkih radnika, predstavlja jednu od najtragičnijih figura u istoriji televizijske umetnosti. On nije zao čovek, niti je kriminalac iz pohlepe. On je očajni lider koji posmatra kako njegova profesija polako umire pred naletom automatizacije, globalizacije i političke nezainteresovanosti.
Da bi spasao luku, sačuvao radna mesta za svoje ljude i podmitio lokalne političare da odobre infrastrukturne projekte, on svesno ulazi u pakt sa đavolom – međunarodnim švercerskim sindikatom koji predvodi misteriozni lik poznat samo kao Grk.
Kroz tragične sudbine Frenkovog sestrića Nikija i njegovog biološkog sina Zigija, serija nam pokazuje potpunu degradaciju dostojanstva radničkog čoveka.
Zigi, sa svojim patetičnim pokušajima da glumi gangstera, iritira publiku, ali njegova sudbina je direktna posledica činjenice da mu je društvo oduzelo mogućnost da pošteno zarađuje hleb onako kako je to radio njegov otac.
Iako je tempo ove sezone u prvoj polovini namerno spor i zahteva ozbiljan napor da se pohvataju novi likovi, finale donosi brutalno otrežnjenje. Saznajemo da su lokalni radnici zamenjivi i potrošni, dok međunarodni kriminalni kapital, personifikovan u liku Grka koji na kraju hladnokrvno konstatuje da on čak nije ni Grk, ostaje nedodirljiv za ruku zakona.
Policijska istraga biva sabotirana od strane federalnih agencija koje više brine borba protiv terorizma nego krijumčarenje na domaćem terenu. To je surova lekcija o modernim prioritetima.
Sezona 3: Političke iluzije i utopija zvana Hamsterdam
Sa trećom sezonom, narativ se trijumfalno vraća na dobro poznate ulice, ali ovog puta uvodi treći, ključni stub društvene arhitekture: gradsku politiku.
Kroz lik Tomija Karcetija, mladog, ambicioznog i harizmatičnog belog odbornika u gradu sa većinskim afroameričkim stanovništvom, dobijamo uvid u mehanizme osvajanja i očuvanja vlasti.
Karceti počinje kao idealista koji iskreno želi da očisti ulice od smeća i kriminala, ali kako sezona odmiče, svedoci smo kako se njegov idealizam topi pred naletom hladne političke pragmatike.
Svaka odluka koju donese ne meri se time da li je dobra za građane, već kako će uticati na procente u predizbornim anketama.
Ono što treću sezonu definitivno uzdiže na nivo čiste sociološke genijalnosti jeste uvođenje koncepta „Hamsterdama“. Major policije Bani Kolvin, čovek koji se nalazi na samo nekoliko meseci od zaslužene penzije, shvata da je višedecenijski „rat protiv droge“ potpuno promašena i destruktivna politika koja uništava njegove policajce i pretvara stambene četvrti u ratne zone.
Vođen tim očajanjem, on povlači radikalan, ilegalan potez u tajnosti: praktično dekriminalizuje i izoluje prodaju narkotika u nekoliko napuštenih, ruiniranih blokova u svom distriktu. Policija tamo svesno žmuri na dilovanje, pod jednim jedinim uslovom – da nema nasilja i oružanih sukoba.
Ovaj fiktivni eksperiment unutar serije postavljen je sa hirurškom preciznošću. Sa jedne strane, eksperiment uspeva iznad svih očekivanja: stopa kriminala u getu drastično opada, obične ulice ponovo postaju bezbedne, a stariji sugrađani nakon mnogo godina mogu mirno da sede na svojim tremovima bez straha od zalutalih metaka.
Sa druge strane, sam Hamsterdam postaje vizuelni prikaz čistog pakla na zemlji, sabirni centar ljudske bede, zavisnosti i očaja gde se ljudska bića raspadaju pred očima javnosti. Sajmon ovde odbija da bude populista; on ne drži moralne pridike niti nudi jednostavna rešenja.
On nam pokazuje surovu političku realnost: čim se za postojanje Hamsterdama sazna u javnosti, politička elita ga ekspresno gasi. Ne zato što projekat nije bio funkcionalan na terenu, već zato što slika drogirane sirotinje loše izgleda u medijima pred predstojeće izbore.
Politika u ovom svetu nije borba ideologija za opšte dobro, već grčevita borba za opstanak na funkciji.
Paralelno sa političkim igrama, u trećoj sezoni svedočimo i epskom završetku sukoba unutar narko-klana Barksdejl. Raskol između Stringera Bela i Ejvona je postavljen kao klasična grčka tragedija o dva brata koja više ne govore istim jezikom.
Stringer je postao previše čist i poslovan za ulicu, pokušavajući da kupi legalno zemljište i podmiti građevinske inspektore, dok je Ejvon ostao previše ulični ratnik koji ne razume svet u kojem se moć ne meri brojem pištolja.
Njihov poslednji razgovor na terasi, gde obojica znaju da su već izdali onog drugog, predstavlja jedan od najemotivnijih i najfinije napisanih trenutaka u istoriji moderne televizije.
Sezona 4: Anatomija slomljene budućnosti i koren problema
Ako bih morao da budem potpuno iskren i da iz celokupne istorije zapadne televizijske produkcije izdvojim samo jednu jedinu sezonu kao apsolutno, nedodirljivo remek-delo, to bi bez ikakve sumnje bila četvrta sezona.
I u tome nisam usamljen; svetska kritika je ovaj deo sage gotovo jednoglasno uzdigla na pijedestal vrhunskog narativnog dostignuća. To potvrđuje i činjenica da su je na sajtovima koji prate TV istoriju kritičari ocenili najvišim ocenama u poređenju sa svim savremenim dramama.
Nakon što su u prethodnim godinama analizirali policiju, ekonomiju i politiku, autori su fokus prebacili na instituciju koja bi trebalo da predstavlja temelj svakog društva – na obrazovni sistem.
Kroz živote četvorice dečaka iz osnovne škole, Majkla, Namonda, Rendija i Dukija, dobijamo zastrašujući uvid u to kako sistem, korak po korak, melje i oblikuje sledeću generaciju uličnih vojnika i socijalnih slučajeva.
Ed Berns, koautor serije koji je i sam godinama radio kao učitelj u baltimorskim javnim školama nakon policijske karijere, uneo je u scenario zastrašujući nivo autentičnosti.
Škola u četvrtoj sezoni ne služi tome da obrazuje decu ili da im pruži šansu za bolji život; ona služi isključivo tome da ih pripremi za standardizovane državne testove kako bi škola ispunila birokratske kvote i osigurala državni budžet za narednu godinu. Deca koja se ne uklapaju u taj strogo definisani kalup bivaju jednostavno prepuštena uličnoj stihiji.
Gledati kako se sudbine ovih dečaka nepovratno lome pred našim očima je emocionalno najrazornije iskustvo koje sam doživeo ispred ekrana. Rendi, veseli i harizmatični dečak sa urođenim preduzetničkim duhom, biva žrtvovan zbog birokratizovane aljkavosti policije i socijalnih službi.
Obeležen je na ulici kao „drukara“, kuća mu biva spaljena, a on završava u surovom državnom domu, pretučen, slomljen i pun opravdanog besa prema svetu koji ga je izneverio.
Duki, inteligentan ali ekstremno siromašan dečak iz disfunkcionalne porodice, nema nikakvu podršku sistema i na kraju završava na uličnom uglu sa iglom u veni, ponavljajući sudbinu simpatičnog zavisnika koji se često pojavljuje u seriji, Bablsa.
Majkl, traumatizovan porodičnim nasiljem, bira jedini put koji mu garantuje zaštitu, postaje hladnokrvni i proračunati ubica u novoj, brutalnoj organizaciji Marla Stenfilda.
Namond je jedini koji uspeva da se spase iz tog paklenog kruga, ali isključivo zato što ga je bivši policajac Bani Kolvin prepoznao kao pojedinca i praktično ga usvojio, izvukavši ga iz toksičnog okruženja. On je izuzetak koji samo potvrđuje surovo pravilo da sistem ne prašta siromaštvo.
Četvrta sezona nam eksplicitno i bez ulepšavanja objašnjava zašto se problem kriminala ne može rešiti u policijskim stanicama ili na sudovima. Ako ne popravite sistem u samom korenu, unutar učionica i porodica, policija će samo nastaviti da hapsi i sklanja sa ulica decu koju je ovo društvo unapred osudilo na propast i zaborav.
Sezona 5: Medijska ogledala, velika laž i zatvaranje kruga
Peta i poslednja sezona fokusira se na poslednji element slagalice – na štampane medije, konkretno prateći novinarsku redakciju lista Baltimor San.
Dejvid Sajmon je ovde iskoristio sopstveno novinarsko iskustvo kako bi pokazao kako mediji, koji bi po definiciji trebalo da budu kontrolori vlasti i glas ugnjetavanog naroda, postaju aktivni saučesnici u propadanju grada.
U eri smanjenja budžeta, otpuštanja iskusnih urednika i jurenja za profitom, novine prestaju da se bave suštinskim, dubinskim problemima društva i počinju da jure jeftini senzacionalizam i klikove.
I ovde dolazimo do dela teksta gde moja lična recenzija mora da skrene sa puta čistog hvalospeva i postane opravdano kritična. Peta sezona je, bez ikakve sumnje, najslabija karika u ovom inače savršenom televizijskom lancu.
Glavni zaplet u kojem detektiv Džimi Meknalti, duboko frustriran činjenicom da gradonačelnik Karceti ukida budžet policiji kako bi finansirao svoje političke ambicije, odlučuje da izmisli serijskog ubicu beskućnika, prilično rasteže granice verodostojnosti koje je serija tako pažljivo gradila godinama.
Sa metaforičke tačke gledišta, ja savršeno razumem šta je Sajmon hteo da postigne ovim radikalnim potezom. Želeo je da pošalje oštru poruku javnosti: medije i političare uopšte ne zanima to što u zapadnom Baltimoru svakog dana ginu mladi crnci sa margine društva jer je to postalo „normalno“ i statistički nebitno.
Ali ako izmislite bizarne detalje o belom serijskom ubici koji davi beskućnike sa seksualnim motivom, odjednom se otvaraju svi državni fondovi, a novinari dobijaju Pulicerove nagrade za izmišljene priče. To je briljantna društvena satira, ali se u kontekstu rigidnog hiper-realizma koji je serija gradila pune četiri sezone, ovaj zaplet činio previše montiranim i televizijskim.
Skok koji stari, iskusni detektiv Lester Frimon pravi, podržavajući Meknaltija u toj suludoj laži i fabrikovanju dokaza, delovao mi je potpuno van karaktera za čoveka koji je uvek bio oličenje strpljenja, zakona i pedantnog rada.
Ipak, čak i sa tom očiglednom narativnom manom, peta sezona uspeva da na maestralan način zatvori krug i pruži nam katarzu. Čuvena montaža na samom kraju serije šalje nam zastrašujuću poruku da se u Baltimoru zapravo ništa nije promenilo niti će se promeniti. Institucije su preživele, pojedinci su potrošeni i zamenjeni.
Tomi Karceti postaje guverner države, iako je pogazio svako obećanje koje je dao gradu. Ulica dobija svog novog kralja kriminala; Marlo Stanfield se povlači sa ulica u odelu biznismena, ali na njegovo mesto dolazi mladi Majkl koji zauzima prepoznatljivu ulogu Omera Litla sa sačmaricom u ruci.
Mali Duki postaje novi zavisnik koji prosi za drogu, preuzimajući ulogu Bablsa koji je jedini uspeo da se izleči i pronađe mir. Policija dobija nove šefove koji će nastaviti da friziraju statistiku kriminala za nove političare. Krug života, smrti i institucionalne korupcije nastavlja da se okreće bez prestanka.
Zašto je ovo i dalje nedostižan vrhunac televizije?
Kada na samom kraju podvučem crtu i sklonim sa strane sitne zamerke vezane za poslednju sezonu, moram ponovo da postavim pitanje: zašto smatram da je ovo i dalje najpametnija serija ikada snimljena?
Zato što je to jedino dramsko delo koje je uspelo da na televizijskom ekranu uspešno dramatizuje pojam sistemske disfunkcije. U devedeset i devet odsto holivudskih i evropskih serija, problem je uvek postavljen na nivou pojedinca.
Ako sklonimo zlog kralja, ako uhapsimo korumpiranog policajca ili smenimo pohlepnog političara, sistem će magično profunkcionisati i pravda će pobediti. Ova priča nas uči suprotno: sistem je taj koji je u samom startu pokvaren i postavljen na pogrešnim osnovama.
Ako ubacite moralno čistog, dobrog čoveka u loš sistem, taj aparat će ga ili potpuno slomiti, ili prilagoditi sebi i korumpirati, ili ga jednostavno izbaciti iz sebe kao strano telo.
Pogledajte pažljivo sudbine svih likova kroz ovih pet godina. Ko u ovom svetu najbolje prolazi i ko napreduje na društvenoj lestvici? Napreduju oni koji nemaju apsolutno nikakvih moralnih skrupula i koji savršeno, bez ikakve griže savesti, plivaju u mutnoj vodi birokratije i uličnog nasilja.
Ljudi poput Marla Stenfilda, šefa policije Rawlinsa ili ljigavog i korumpiranog senatora Kleja Dejvisa čiji je uzvik postao deo pop-kulture. Sa druge strane, oni koji pokušaju da unesu stvarnu promenu, koji odbiju da igraju po pravilima ili pokažu mrvu ljudskosti i empatije, bez obzira da li nose značku ili ulični pištolj, završavaju tragično, zaboravljeni od svih.
Takođe, serija je tokom svih šezdeset epizoda tvrdoglavo odbijala da koristi jeftine televizijske trikove za privlačenje masovne publike. Muzika u seriji se čuje isključivo ako dolazi iz prirodnog izvora unutar scene (iz auto-radija, sa uličnog kasetofona ili iz lokalnog kafića).
Nema dramatičnih gudačkih instrumenata koji vam suptilno govore kada treba da pustite suzu, kada da se uplašite, a kada da osetite trijumf. Autori vas poštuju; oni ostavljaju vama, kao inteligentnom posmatraču, da sami procesuirate emociju i donesete sopstveni zaključak o sceni koju gledate.
Ona zahteva vašu stopostotnu pažnju i ne prašta površnost. Ako tokom gledanja makar na trenutak uzmete telefon da proverite društvene mreže, propustićete neko usput spomenuto ime koje će postati ključni faktor za rešavanje ubistva tri epizode kasnije.
Ona poštuje inteligenciju svog gledaoca na način na koji se retko koja moderna produkcija danas usuđuje.
Ona vas ne zabavlja na jeftin način; ona vas tera da svedočite surovoj realnosti modernog sveta.
I upravo zbog toga, više od dve decenije nakon premijere, ona i dalje sedi potpuno sama na tronu pametne televizije, nedostižna i usamljena u svojoj genijalnosti.