Lanterns recenzija, Green Lantern je konačno dobio ozbiljnu TV priču
Green Lantern je oduvek imao sve što je potrebno za veliku ekranizaciju, osim stvarno ubedljive ekranizacije.
Junaci koji patroliraju čitavim svemirom. Prsten koji misao pretvara u oružje. Ogromna mitologija puna vanzemaljskih rasa, drevnih čuvara i neprijatelja koji ne poznaju granice jedne planete. Uprkos svemu tome, igrane verzije Green Lanterna godinama nisu uspevale da pronađu pravi ton.
Lanterns rešava problem na neočekivan način. Ne pokušava da nadmaši ranije ekranizacije većim spektaklom, već mnogo pažljivije gradi likove, njihovu dinamiku i misteriju koja ih postepeno uvlači sve dublje.
John Stewart i Hal Jordan završavaju usred američke unutrašnjosti, gde istraga jednog ubistva polako otvara priču koja prevazilazi mali grad u kojem je počela. Umesto neprekidnih svemirskih bitaka, gledamo dvojicu muškaraca u automobilu, na mestu zločina, u razgovoru sa ljudima koji nešto kriju i, još važnije, u razgovoru jedan sa drugim.
Posle prvih šest od ukupno osam epizoda prve sezone jasno je da je HBO napravio seriju kojoj Green Lantern mitologija nije izgovor za specijalne efekte. Ona je osnova za krimi dramu o odgovornosti, strahu, autoritetu i dvojici ljudi koji veoma različito shvataju šta znači nositi isti simbol.
Napomena: Recenzija se odnosi na epizode emitovane do 21. septembra 2026. i ne otkriva ključne obrte iz dosadašnje radnje.
Lanterns više liči na policijsku dramu nego na klasičnu „superhero“ seriju
HBO je od početka predstavljao Lanterns kao priču o dvojici međugalaktičkih policajaca koje istraga ubistva uvlači u mračnu misteriju na Zemlji. Zvanični HBO opis serije možda zvuči kao neobičan način da se predstavi Green Lantern, ali vrlo precizno opisuje ono što gledamo.
Istraga nije kratka stanica na putu ka većem superhero spektaklu. Ona je kostur cele sezone.
Hal i John obilaze mesta, razgovaraju sa svedocima, procenjuju ko laže, povezuju detalje i pokušavaju da shvate zašto jedan naizgled lokalni slučaj ima veze sa svetom koji je mnogo veći od ljudi koji u njemu žive.
Prstenovi pritom ne nestaju iz priče. Njihovo prisustvo stalno podseća da dvojica istražitelja nisu obični detektivi. Serija ih ipak ne koristi kao prečicu za svaki problem.
Hal ne može da usmeri prsten prema osumnjičenom i iz njega izvuče istinu. John ne može zelenom konstrukcijom da sastavi motive ljudi koje ispituje. Njihove najveće moći u mnogim scenama ostaju iskustvo, strpljenje i sposobnost da primete kada neko govori pola istine.
Upravo zbog toga krimi deo nije samo dekoracija. Lanterns zaista pripada istom razgovoru kao brojne krimi serije i trileri u kojima sama istraga postepeno razotkriva mnogo veći problem.
Kyle Chandler igra Hala Jordana kao legendu kojoj je legenda postala teret
Kyle Chandler je verovatno najpametniji glumački izbor cele serije.
Njegov Hal Jordan nema potrebu da svakih nekoliko minuta dokazuje da je najiskusniji čovek u prostoriji. Ponaša se kao neko ko je odavno prihvatio da jeste.
Tu počinje problem.
Chandler igra Hala sa poznatom lakoćom čoveka koji ume da preuzme kontrolu nad razgovorom, ubaci šalu kada situacija postane neprijatna i donese odluku pre nego što svi ostali shvate da odluku uopšte treba doneti. Ispod tog samopouzdanja ipak stalno postoji umor.
Nije reč o umoru superheroja koji se vratio iz još jedne velike bitke. Hal izgleda kao čovek koji je dugo radio isti posao i počeo da veruje sopstvenim prečicama.
Iskustvo mu pomaže, ali ga istovremeno čini tvrdoglavim. Autoritet mu pripada, ali ga ponekad koristi kao argument umesto objašnjenja. Zna mnogo više od Johna, a serija mudro postavlja pitanje da li ga upravo to znanje sprečava da primeti sopstvene greške.
Chandler nijedan od tih slojeva ne igra prenaglašeno.
Najzanimljiviji Hal nije onaj koji podigne ruku sa prstenom. Najzanimljiviji je Hal koji zastane pola sekunde pre odgovora jer pokušava da odluči koliko istine želi da kaže čoveku pored sebe.
Aaron Pierre je pronašao Johna Stewarta bez kopiranja klasičnog superhero modela
Nasuprot Chandlerovom veteranu stoji Aaron Pierre kao John Stewart.
John je noviji Lantern, ali serija ga ne tretira kao naivnog početnika koji postoji da bi mu stariji mentor objašnjavao svet.
Pierre igra čoveka koji je oprezan jer voli da zna u šta ulazi. Posmatra pre nego što govori. Ne prihvata Halov autoritet automatski. Njegova ozbiljnost ne dolazi iz nedostatka ličnosti, već iz discipline.
Veliki deo glumačkog rada nalazi se u sitnicama. Način na koji John ćuti nakon Halove provokacije govori više od brzog odgovora. Pogled kojim procenjuje prostor često najavi njegovu reakciju pre nego što progovori. Kada izgubi strpljenje, trenutak ima težinu upravo zato što Pierre ne igra lika koji je stalno na ivici eksplozije.
Serija je pronašla i zanimljiv način da poveže Johna sa jednom od osnovnih ideja Green Lantern mitologije.
Prsten pripada nekome ko ume da savlada strah.
Lanterns postavlja bolje pitanje. Šta se događa čoveku koji je toliko navikao da kontroliše strah da više ne zna kada bi trebalo da ga prizna?
Johnova snaga zato ne izgleda kao superherojska nepobedivost. Ponekad više liči na oklop koji nosi i kada mu nije potreban.
Najbolje scene nemaju velike specijalne efekte
Najveće iznenađenje prve sezone nije način na koji izgledaju Green Lantern moći.
Najveće iznenađenje je koliko malo seriji nedostaju kada ih nema.
Chandler i Pierre zajedno imaju dovoljno napetosti da obična vožnja automobilom postane važna scena. Hal provocira, John odbija da mu pruži reakciju koju očekuje, zatim neko pomeri granicu malo dalje i razgovor dobije sasvim drugo značenje.
Njih dvojica nisu klasični televizijski partneri koji se svađaju jer jedan poštuje pravila, a drugi ih krši.
Sukob je dublji.
Hal veruje iskustvu čak i kada nema dokaz. John veruje kontroli čak i kada bi instinkt bio korisniji. Jedan smatra da je zaslužio pravo na slobodu u odlučivanju. Drugi još pokušava da utvrdi ko je čoveku preko puta njega dao toliko prava.
Serija između njih ne traži jednostavnog pobednika.
U jednoj sceni Hal deluje kao čovek koji razume posao bolje. U sledećoj njegovo iskustvo počinje da izgleda kao izgovor. John ume da prepozna slabost u Halovom argumentu, ali sopstvena krutost ponekad ga sprečava da razume osobu iza njega.
Hemija dvojice glumaca nosi seriju kroz delove u kojima sama misterija nema jednaku snagu.
Američka unutrašnjost daje seriji identitet koji svemirski CGI ne bi mogao
Prva sezona veliki deo priče smešta u Rushville u Nebraski.
Na papiru, izbor deluje gotovo apsurdno. Green Lantern ima pristup čitavom svemiru, a serija ga šalje među autoputeve, farme, motele, kuće i lokalnu policiju.
Na ekranu odluka ima smisla.
Širok pejzaž stvara neobičan osećaj izolacije. Horizont je ogroman, ali likovi kao da stalno završavaju zarobljeni u malim prostorima i tuđim tajnama. Mirna mesta postaju sumnjiva upravo zato što kamera ne pokušava da ih pretvori u očiglednu pretnju.
Režija mnogo više voli nelagodnost od šoka.
Ljudi stoje predugo na vratima. Razgovor zastane kada ne bi trebalo. Neko odgovori na pitanje koje zapravo nije postavljeno. Kamera ostane na licu nekoliko trenutaka nakon završene rečenice.
Nema potrebe da muzika svaki put objavi da je nešto sumnjivo.
Publika to već oseća.
Poređenje sa True Detective nije potpuno slučajno, ali postaje nepravedno prema obe serije
Od prvih najava Lanterns prati poređenje sa True Detective.
Dvojica istražitelja. Američka unutrašnjost. Ubistvo. Zatvorene lokalne zajednice. Partneri koji nose lični teret. Misterija čije granice postepeno rastu.
Sličnosti postoje.
Ipak, Lanterns nije True Detective sa zelenim prstenovima, barem ne kada je najbolji.
Njegova prednost leži upravo u tome što iza realistične istrage postoji nešto što realistična kriminalistička drama nikada ne bi mogla da ponudi. Hal i John pripadaju ogromnom kosmičkom sistemu, a mali slučaj koji istražuju neprestano udara u tu činjenicu.
Napetost zato nastaje na spoju dva sveta.
Jedan pripada šerifima, dokazima i običnim ljudima.
Drugi pripada bićima koja mogu da pređu galaksiju i organizaciji čiji autoritet prevazilazi bilo koju državu na Zemlji.
Kada serija spoji te dve strane, nalazi sopstveni identitet.
Kada previše imitira prestižnu HBO krimi estetiku, postaje manje zanimljiva.
Najveći problem Lanternsa je što ponekad izgleda kao da se stidi koliko Green Lantern može da bude čudan
Prizemljen pristup rešio je mnogo problema, ali je napravio jedan novi.
Green Lantern nije prirodno prizemljen junak.
Njegova mitologija uključuje svemirske policajce najrazličitijih vrsta, drevne čuvare, robotske Manhuntere, ogromne kosmičke sukobe i prsten koji može da napravi fizički predmet od nečije mašte.
A Lanterns povremeno deluje kao da sve to drži nekoliko koraka izvan kadra kako slučajno ne bi narušilo ozbiljan ton.
U početnim epizodama odluka deluje osvežavajuće. Nema digitalnog spektakla na svakih deset minuta i moći imaju veću težinu kada konačno uđu u scenu.
Kasnije postaje jasno da minimalizam ima granicu.
Publika nije došla samo zbog policijske misterije. Došla je i zbog Green Lanterna.
Serija ne mora da pretvori svaku epizodu u rat na drugoj planeti, ali povremeno joj nedostaje spremnost da potpuno prihvati maštovitost sopstvenog sveta.
Najbolje stripovske adaptacije nisu ozbiljne zato što skrivaju neobične elemente. Ozbiljne su kada pronađu način da ti elementi imaju emocionalnu težinu.
Lanterns je veoma blizu toj ravnoteži, ali je još nije potpuno osvojio.
Kada se prsten pojavi, serija konačno pokaže koliko je pametno štedela spektakl
Uzdržanost ima jednu veliku prednost.
Green Lantern moći nisu postale pozadinska buka.
Kada prsten uđe u ozbiljnu akciju, scena odmah menja razmeru. Ne zato što je ekran zatrpan digitalnim svetlom, već zato što je serija prethodno provela dovoljno vremena sa ljudima da razumemo šta je u opasnosti.
Moći tada postaju produžetak karaktera.
Način na koji Hal koristi prsten odgovara čoveku koji se na njega oslanja godinama. John još razmišlja drugačije, pa čak i konstrukcije mogu da kažu nešto o njihovim vlasnicima.
Tu leži ogroman prostor koji bi serija mogla još snažnije da koristi u završnici.
Green Lantern prsten nije samo laserski pištolj u obliku nakita. Njegova najzanimljivija osobina jeste činjenica da volja i mašta vlasnika određuju šta će nastati.
Kada Lanterns spoji psihologiju lika sa načinom na koji koristi moć, stripovska ideja prestaje da izgleda smešno i postaje deo karakterizacije.
Misterija drži pažnju, ali scenario ponekad previše očigledno krije karte
Krimi struktura nije jednako precizna u svakoj epizodi.
Najslabiji trenuci dolaze kada likovi očigledno znaju nešto važno, ali scenario prekida razgovor pre nego što bi prirodno morali da objasne šta znaju.
Misterija tada više ne nastaje iz tragova.
Nastaje iz uskraćivanja informacija.
Razlika je velika.
Najbolji misterijski zapleti daju publici komade slagalice, ali sakriju način na koji se uklapaju. Lanterns povremeno zadrži nekoliko komada u džepu samo zato što sezona još nije stigla do epizode u kojoj želi da ih pokaže.
Takvi trenuci ne ruše priču, ali otkrivaju konstrukciju iza nje.
Posebno se primećuju zato što su karakterne scene mnogo prirodnije napisane. Kada Hal i John razgovaraju o poverenju, autoritetu ili svojim razlikama, dijalog ima ritam pravog sukoba. Kada moraju da sačuvaju veliku tajnu za kasniju epizodu, likovi povremeno počnu da govore kao čuvari scenarija.
Sporedni likovi ne postoje samo da bi Lanternsima dali sledeći trag
Kelly Macdonald kao šerif Kerry Kane odmah menja dinamiku kada se pojavi pored Hala i Johna.
Ona nije lokalni policajac koji stoji sa strane dok dva superheroja preuzimaju slučaj. Kerry ima sopstveni autoritet i dovoljno tvrdoglavosti da odbije ideju da bi trebalo da se skloni samo zato što su stigli ljudi sa mnogo moćnijim značkama.
Garret Dillahunt i Poorna Jagannathan dodatno daju Rushvilleu osećaj mesta u kojem ljudi imaju živote izvan centralne istrage.
Seriji je to potrebno.
Ako bi svaki stanovnik postojao samo kao osumnjičeni ili izvor informacije, misterija bi postala mehanička. Kada ljudi imaju brakove, frustracije, stare sukobe i sopstvene razloge da nešto prećute, svaki razgovor dobija više mogućih značenja.
Laura Linney, Ulrich Thomsen i Nathan Fillion dodatno šire glumačku postavu i vezu sa ostatkom DC sveta, ali Lanterns za sada pametno odbija da od svakog poznatog imena napravi paradu gostujućih pojavljivanja.
Lanterns izgleda najbolje kada prestane da pokušava da izgleda skupo
Vizuelni identitet serije nije zasnovan na demonstriranju budžeta.
Mnogo upečatljivijih kadrova dolazi iz pustog puta, slabo osvetljene prostorije ili ogromnog neba iznad malog grada nego iz čistog digitalnog spektakla.
Prigušene boje Zemlje daju zelenom svetlu prstenova dodatnu snagu. Kada se ono konačno pojavi, ne mora da bude ogromno da bi promenilo kadar.
Problem nastaje u ponekim scenama gde digitalni elementi još uvek izgledaju kao da pripadaju drugoj seriji. Realistična fotografija je toliko čvrsta da očigledan CGI ponekad privuče više pažnje nego što bi privukao u stilizovanijoj superhero produkciji.
Ipak, produkcija uglavnom zna kada da pokaže manje.
U vremenu kada pojedine stripovske adaptacije svaki novi minut pokušavaju da pretvore u kadar za trejler, takva disciplina prija.
Ozbiljan ton ne znači da je serija izgubila smisao za humor
Lanterns nije sumorna serija u kojoj svi razgovaraju šapatom o sudbini sveta.
Humor uglavnom dolazi iz karaktera, posebno iz Halovog odnosa prema Johnu.
Chandler ima odličan osećaj za trenutak u kojem jedna kratka opaska može da probuši napetost bez uništavanja scene. Pierre mu odgovara suvim reakcijama koje mnogo bolje funkcionišu od klasičnog televizijskog prepucavanja.
Serija zna i koliko je sam koncept Green Lanterna pomalo apsurdan kada se spusti u običan život.
Čovek koji poseduje jedno od najmoćnijih oružja u univerzumu i dalje mora da sedi u automobilu, razgovara sa lokalnim šerifom i pokušava da shvati zašto ga neko laže.
Kontrast je dovoljan. Scenaristi ga uglavnom ne objašnjavaju šalom.
Lanterns je za sada jedna od zanimljivijih promena pravca u modernim DC adaptacijama
Posle šest epizoda još nije vreme za konačan sud o celoj sezoni. Dve epizode mogu mnogo da promene, posebno u seriji koja je toliko toga vezala za završno razrešenje misterije.
Ono što već može da se proceni jeste pristup.
Lanterns nije pokušao da popravi reputaciju Green Lanterna većim eksplozijama, skupljim odelima ili beskrajnim objašnjavanjem mitologije.
Počeo je od dvojice ljudi.
Jedan je dugo nosio prsten i možda previše veruje čoveku kakav je postao. Drugi ga je tek dobio i još pokušava da odluči kakav čovek želi da bude dok ga nosi.
Između njih postoji dovoljno konflikta za dramu i dovoljno međusobnog poštovanja da odnos nikada ne sklizne u jednostavno neprijateljstvo.
U širem izboru serija koje su ostavile trag različitim pristupima žanru, upravo originalan ugao najčešće odvaja naslov koji se pamti od još jedne skupe produkcije. Lanterns još nije završio svoju prvu sezonu, ali je već pronašao ugao koji Green Lantern na televiziji dugo nije imao.
